Sa­ra­jev­ska gru­pa „Di­van­ha­na”, či­ji je umjet­nič­ki iz­raz za­sno­van na tra­di­ci­o­nal­noj mu­zi­ci Bal­ka­na sa osvr­tom na sev­da­lin­ke, odr­ža­će ve­če­ras kon­cert na be­o­grad­skom Ko­lar­cu. U srp­skom hra­mu kul­tu­re bo­san­ka džez-sev­dah atrak­ci­ja, sa­sta­vlje­na od mla­dih aka­dem­skih mu­zi­ča­ra, ­po­či­nje evrop­sku tur­ne­ju na ko­joj pred­sta­vlja no­vi al­bum „Zu­kva”. Za­što je „Di­van­ha­na” za po­če­tak tur­ne­je iza­bra­la baš srp­sku pre­sto­ni­cu, front­men i pi­ja­ni­sta ben­da Ne­ven Tu­njić za „No­vo­sti” ka­že:
- Za Be­o­grad smo bli­sko ve­za­ni od osni­va­nja ben­da. Tu smo sni­ma­li al­bum „Bi­lje­ške iz Še­sti­ce”, u Ra­dio Be­o­gra­du, u dnu Hi­lan­dar­ske uli­ce. U pa­u­za­ma smo upo­zna­va­li lju­de i grad, oslu­ški­va­li nje­go­vu mu­zi­ku i ra­sli za­jed­no sa njim. Za nas će Be­o­grad, pro­fe­si­o­nal­no i emo­tiv­no, uvi­jek bi­ti dru­gi dom. Pu­bli­ci će­mo iz na­še ma­le ra­di­o­ni­ce zvu­ka po­nu­di­ti no­vi al­bum, no­vi re­per­to­ar, no­vu pje­va­či­cu Na­i­du Ča­tić i no­vu vi­o­li­nist­ki­nju Iva­nu Đu­rić.
Šta vaš stil či­ni po­seb­nim?
- Ša­ro­li­kost. Sva­ki od se­dam čla­no­va pod­jed­na­ko se­be ula­že u bend, da­ru­ju­ći mu kre­a­tiv­nost. Ra­zno­li­kost u umjet­no­sti u ve­ći­ni slu­ča­je­va spa­ja ne­spo­ji­vo. To je i naš slu­čaj. „Di­van­ha­nu” dru­ga­či­jim od osta­lih sev­dah iz­vo­đa­ča či­ni mno­go­čla­nost i či­nje­ni­ca da ve­ći­na čla­no­va ko­ri­je­ne vu­če iz kla­sič­ne mu­zi­ke, što je fe­no­men što se tra­di­ci­o­nal­ne mu­zi­ke ti­če.
Ot­kud ide­ja da spo­ji­te sev­dah i džez?
- Od po­čet­ka smo htje­li da tra­di­ci­o­nal­nu mu­zi­ku ze­ma­lja Bal­ka­na pri­bli­ži­mo se­bi, pa tek on­da nje­nim kon­zu­men­ti­ma. Na­ša mu­zi­ka je re­zul­tat fu­zi­je raz­li­či­tih sti­lo­va. Sva­ki član raz­li­či­to osje­ća i za­ni­ma se za raz­li­či­te sti­lo­ve. Sev­dah je i ra­ni­je, u do­ba ve­li­ka­na kao što su Sa­fet Iso­vić, Him­zo Po­lo­vi­na, Za­im Ima­mo­vić, Be­ba Se­li­mo­vić i Ze­hra De­o­vić, do­ži­vlja­vao jed­na­ke tran­sfor­ma­ci­je kao da­nas. Austro­u­ga­ri su u Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu do­ni­je­li vi­o­li­nu, har­mo­ni­ku i kla­ri­net ko­ji su ka­sni­je po­sta­li i osta­li ne­za­o­bi­la­zni in­stru­men­ti u sev­dah or­ke­stra­ci­ji. Sa­mo smo na­sta­vi­li tra­di­ci­ju, pri­bli­ži­li sev­dah se­bi, sa­mim tim i vre­me­nu u ko­jem ži­vi­mo.
Ko­li­ko ste mla­đim ge­ne­ra­ci­ja­ma raz­bi­li pred­ra­su­de o to­me da je tra­di­ci­o­nal­na mu­zi­ka de­mo­de?
- Do pri­je ne­ko­li­ko go­di­na sev­dah ni­je imao pri­li­ku da bu­de dio evrop­ske sce­ne. Ne­ka­da­šnji do­a­je­ni sev­da­ha ra­di­li su lo­kal­no, is­klju­či­vo na te­ri­to­ri­ji biv­še SFRJ. Da­nas zbog na­pret­ka teh­no­lo­gi­je i in­ter­ne­ta, sva­ku no­tu mo­že­te da po­di­je­li­te sa ci­je­lom pla­ne­tom. Vri­je­me sev­da­ha tek do­la­zi, a do­ka­zi su us­pje­si Ami­re Me­du­nja­nin i no­vi al­bu­mi „Di­van­ha­ne” i Da­mi­ra Ima­mo­vi­ća. Otvo­rio se pro­stor da mla­de ge­ne­ra­ci­je pri­gr­le sev­dah kao ne­što što ni­je de­mo­de. Sev­dah se sve če­šće mo­že ču­ti u me­di­ji­ma i ni­je vi­še to­li­ko ve­zan za od­re­đe­ne pri­li­ke, ver­ske pra­zni­ke ili slič­no.
Ko­li­ko smo svi na ovim pro­sto­ri­ma za­bo­ra­vi­li na tra­di­ci­ju i pra­ve mu­zič­ke vri­jed­no­sti?
- Ima­li smo mno­go kon­ce­ra­ta ši­rom Bal­ka­na i još na ovim pro­sto­ri­ma od­je­ku­je eho na­še ne­ka­da­šnje za­jed­nič­ke dr­ža­ve. Lju­di su po­ve­za­ni i di­je­li ih ista ili vr­lo slič­na tra­di­ci­ja. Ne­ri­jet­ko na­i­la­zi­mo na pu­bli­ku ko­ja pla­če uz sev­dah, smi­je se, upi­ja sva­ku nje­go­vu opo­ru no­tu, a ne­ma ni­ka­kve po­ve­za­no­sti sa BiH, osim one sa sev­da­hom. U Sla­vo­ni­ji smo na­i­šli na lju­de ko­ji svi­ra­ju tra­di­ci­ju svo­jih pro­sto­ra to­li­ko stra­stve­no da smo ih zva­li da uče­stvu­ju na na­šem al­bu­mu. Vi­o­li­ni­sta iz Be­o­gra­da Fi­lip Kru­mes je na­šoj mu­zi­ci udah­nuo zvu­ke zlat­nog do­ba sev­da­ha se­dam­de­se­tih, ka­da su ne­ki od naj­le­gen­dar­ni­jih sev­dah sni­ma­ka na­sta­ja­li upra­vo u Be­o­gra­du. Svi­ra­li smo i s ma­ke­don­skim tru­ba­či­ma, sa kra­ljem no­ve ge­ne­ra­ci­je Džam­bom Agu­še­vim. Sre­li smo lju­de iz Dal­ma­ci­je, Voj­vo­di­ne, Vra­nja i či­ni mi se da bi spa­ja­njem sil­nih emo­ci­ja na­ših kra­je­va do­šlo do eks­plo­zi­je ko­ja bi stvo­ri­la za­se­ban sve­mir.

Vo­đe­ni či­stom lju­ba­vlju

Na pi­ta­nje ko­ja ih je nit spo­ji­la, bu­du­ći da svi u ben­du slu­ša­ju raz­li­či­tu mu­zi­ku, naš sa­go­vor­nik ka­že: - Spo­ji­lo nas je pri­ja­telj­stvo i lju­bav pre­ma sev­da­hu. Pri­ča „Di­van­ha­ne” za­po­če­la je ka­da se nas ne­ko­li­ko stu­de­na­ta na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji u Sa­ra­je­vu, oku­pi­lo oko ide­je da ob­ra­đu­je­mo sev­da­lin­ke i tra­di­ci­o­nal­ne pje­sme Bal­ka­na. Sve je kre­nu­lo spon­ta­no, vo­đe­no či­stom lju­ba­vlju, da bi vr­lo br­zo re­zul­ti­ra­lo do­brom re­ak­ci­jom pu­bli­ke na pr­va dva sin­gla.